Љубав је једини начин да схватимо друго људско биће у најскривенијем језгру његове личности доживљене.
Нико не може добро разумети суштину друге особе ако је не воли. Духовни чин љубави га чини способним да уочи битне црте и особине вољење особе и шта више, да види и оно што се у њој потенцијално скрива, што још није остварено али се може остварити. Особа која воли, својом љубављу оспособљава вољену особу да оствари те прикривене могућности будећи у њој свест о ономе шта може и шта треба да постане, подстиче остварење тих потенцијала.
„Смисао трпљења.“
Кад год смо суочени са неизбежним и нерешивим ситуацијама, када морамо да се суочима са судбином коју не можемо изменити, на пример са неизлечивом болешћу као што је рак који се не може оперисати, тада нам се пружа последња шанса да остваримо највећу вредност, да испунимо најдубљи смисао, смисао трпљења.
Изнад свега је важан наш став према трпљењу, став да прихватимо своје трпљење.
Једно од главних начела логотерапије је да основна брига човека није тражење задовољства и избегавање бола већ радије тражење смисла у животу. Зато ће човек бити спреман чак и да трпи уз услов да његово трпљење има смисла.
Има ситуација у којима је човеку ускраћена могућност да остварује смисао радом или уживањем у животу, али неминовност патње се никада не може избећи. Прихватајући тај изазов на храбро трпљење, живот има смисла до последњег даха. Другим речима , смисао живота је безуслован јер укључује чак и смисао трпљења……“
