Ljubav je jedini način da shvatimo drugo ljudsko biće u najskrivenijem jezgru njegove ličnosti doživljene.
Niko ne može dobro razumeti suštinu druge osobe ako je ne voli. Duhovni čin ljubavi ga čini sposobnim da uoči bitne crte i osobine voljenje osobe i šta više, da vidi i ono što se u njoj potencijalno skriva, što još nije ostvareno ali se može ostvariti. Osoba koja voli, svojom ljubavlju osposobljava voljenu osobu da ostvari te prikrivene mogućnosti budeći u njoj svest o onome šta može i šta treba da postane, podstiče ostvarenje tih potencijala.
„Smisao trpljenja.“
Kad god smo suočeni sa neizbežnim i nerešivim situacijama, kada moramo da se suočima sa sudbinom koju ne možemo izmeniti, na primer sa neizlečivom bolešću kao što je rak koji se ne može operisati, tada nam se pruža poslednja šansa da ostvarimo najveću vrednost, da ispunimo najdublji smisao, smisao trpljenja.
Iznad svega je važan naš stav prema trpljenju, stav da prihvatimo svoje trpljenje.
Jedno od glavnih načela logoterapije je da osnovna briga čoveka nije traženje zadovoljstva i izbegavanje bola već radije traženje smisla u životu. Zato će čovek biti spreman čak i da trpi uz uslov da njegovo trpljenje ima smisla.
Ima situacija u kojima je čoveku uskraćena mogućnost da ostvaruje smisao radom ili uživanjem u životu, ali neminovnost patnje se nikada ne može izbeći. Prihvatajući taj izazov na hrabro trpljenje, život ima smisla do poslednjeg daha. Drugim rečima , smisao života je bezuslovan jer uključuje čak i smisao trpljenja……“
